Заиста се намеће питање како једна личност може заузети такво мјесто у историји и бићу једног народа као што је то у нашем народу успио Свети Сава. Велики број теолошких, канонских, историјских, политичких, дипломатских, културних, књижевних и других анализа јасно поручују да Свети Сава с разлогом заузима тако узвишену позицију у српском трајању.
Налазећи се у озрачју величанственог јубилеја, осамстогодишњице самосталности Српске Православне Цркве, опомињемо се чињенице да, издејствовавши аутокефалност за своју Цркву, Свети Сава није одметнуо српску Архиепископију у неку њену саможивост и самодовољност. Напротив, он ју је утврдио, уредио и као такву придружио древним Црквама Истока које егзистирају саборношћу. Самим ти он ју је умивену принио пуноти Цркве.
Oсврћући се на Савину чудесну личност, добро би било да њему самом и Светосављу као феномену, приступимо на начин који на тренутак оставља по страни сентиментализам, митологију и Савину легендарност као такву.
Шта је то конкретно чиме нас је овај човјек тако задужио и за шта бисмо га данас могли позвати у помоћ? Одговор би можда могао бити сљедећи: Из свеукупне његове харизме и дјела учимо све оно што је напредно и визионарско. Све оно за шта нас он надахњује јесте подвиг или излазак из природне ограничености сопства и из ограничености свих наших покрета ка Другом (Богу), другима и дугачијима.
Од њега данас, и поред временске дистанце која нас од њега дијели, можемо учити како се: прави синтеза између Истока и Запада, између традиционалног и модерног, како се Једном Истом Богу приноси високи аскетизам и свакодневни парохијски литургијски живот у свијету, како се могу помирити и бити сврсисходни морал и политика, строгост и снисходљивост, очинство и синовство.
Свети Сава као истински генијалац и светитељ нашег рода, како сведоче умни познаваоци његовог лика и дјела, везао је оно узвишено византијско за српску супстанцу, а преко византизма пренио је српску културу у насљеђе антике, интегришући нас у оне, историјски нам недоступне периоде. Отуда хеленско и византијско постаје неодвојиви дио нашег трајања. Зато, не без разлога њега можемо назвати најљепшим српским дјететом и нашим именом и презименом.
Ако бисмо морали дати кратак и јасан одговор на питање: Којом је снагом Свети Сава остварио (познате нам) успјехе драматичних размјера? Како је постао српска историјска прекретница? Рекли бисмо просто: Христом - том космичком прекретницом! Христом и својом дубоком литургијском свијешћу из које извире и у коју увире свако Савино дјело. Трајање и сила његовог дјела јесте сила Духа Светога којим је једино могуће премостити вијекове, сила Духа Светога која је конститутивни елемент литургијског живљења и оприсутњење безвременог Царства Небеског на земљи временој.
Освећен Христом са Којим се сусрео очи у очи, охрабрен Њиме да у очи гледа људе и сву творевину и да их осваја, наш Сава је све чега се дотакао учинио освећеним, надвременим, свевременим, а самим тим и ововременим.
Нека је благословен Христос Бог Који је прославио српског Апостола Саву Немањића и нас, род његов, спасава у сабрању Тијела и Крви своје.
Аутор: протојереј Данило Дангубић,
парох дортмундски.
