- Оно што људе носи, није делање него реч. Реч везује, разрешује, сече, реже, пали и гаси… Језик је музика са далеко више тонова и интервала но вокална и инструментална музика. Туђина, то је туђ језик. Највиша духовна вредност нашег народа су народне песме и Горски вијенац - писала је Исидора Секулић (1877–1958), једна од најумнијих Српкиња, од чије смрти је управо (5. април) навршено 62 године.
Ипак, не може се рећи да је ова годишњица у нашој културној јавности достојно обиљежена, онако како би то доликовало Исидориној личности, која је ионако увијек стајала помало издвојено, усамљено.
Нарочито послије Другог свјетског рата, Исидора Секулић живјела је скромно и потиснуто. Поред књижевне награде са њеним именом, коју је установила и додјељује је од 1967. године СО "Савски венац", истоименог Фонда који је основан десет година касније, годишњака "Исидоријана", као и замисли издавачке куће "Плави јахач” да Београд добије музеј посвећен Исидори, (иницијативи која још није заживјела), пола вијека од смрти Исидоре Секулић остало је у другом плану.
А Исидора је наша велика књижевница, која је писала о пролазности српских и војвођанских грађанских породица, као и о пролазности уопште, због које је немогуће бити горд. Исидора је свој народ видјела као мали – „Сви мали народи, зато што су усамљени, носе у себи једну меланхоличну стидљивост, која раствара активност”, говорила је – али је увијек посједовала свијест о „култури као најтрајнијој људској тековини у којој више није важна регионална препознатљивост, већ удио талента и знања”.
- Исидору привлачи све што је исконско, узвишено, трагично и гротескно у природи, ближи јој је север од југа, горостасне планине од валовитих пејзажа или равница - написао је у „Краткој историји српске књижевности” Јован Деретић.
Исидорина правила била су: рад, сиромаштво, ћутање.
- Волим муку и анатему. Волим онога који камен оре, а ипак има хлеба. Волим север - Њена је и ова мисао: „Моралног прогреса нема без тврдоглавости, упорности, без аскетских црта, без протеста, без хуле на богове и на људе”.
Колико су размишљања Исидоре Секулић, књижевнице која је тако добро разумијела српску традицију и духовност и тако чврсто је спајала са културом Европе и свијета, актуелна показује и есеј Павла Зорића о односу Исидоре Секулић према косовском завјету, који је део Зорићеве књиге „Исидора Секулић о косовском завјету и други есеји”, у издању СКЗ. Наиме, у Исидориним размишљањима о српској историји Косово заузима једно од најважнијих мјеста, а у том духу косовске традиције писала је Исидора и књигу дубоке оданости о Његошу.
- Исидора одбацује романтичарску интерпретацију свих оних тема и идеја, обухваћених речима Косово и Видовдан. Ево шта она пише: ’Ми још немамо ниједне модерне велике идеје. Наша слава је давно битисала, и осим поноса у срцу и косовске епопеје на уснама ничега реалнога нам није оставила. Културну победу још нисмо дочекали – раскомадани, расејани, сиромашни, застрашени и малодушни. Мало је великих мисли, мало несебичних и отмених душа. У традицији гледајмо спомен, а не предестинацију… Видовдан нека не буде само дан парастоса, него нека буде дан рођења и обнове велике и живе идеје - ријечи су Павла Зорића.
Овај наш познати критичар се на крају есеја запитао:
- Како сада звуче Исидорине и Андрићеве речи о Косову, како на крају крајева данас звучи и сам Његош -
Није претјерано рећи да је за духовно уобличење једне личности довољно читати само Исидору. Њене књиге „Сапутници” (1913), затим „Писма из Норвешке” (1914) пружају лирско осјећање свијета које је и много више од тога.
О Исидорином дјелу Јован Дучић је писао:
- ’Сапутници’ нису женско дело. Бол у њему је метафизичан, трагедија човечје мисли, сукоб душевног и духовног. Свугде је непрестана потреба да се велике и дубоке ствари осветле и објасне малим средствима људског разума -
Међутим, Јован Скерлић је Исидору својевремено оцијенио као „презрелог писца”; сметали су му описи Норвешке, и интернационално у „Писмима”, а злоупотријебио је и њену „маглу”. Исидора је говорила: „Тужно је што се после 36 година, при речи ’магла’ стресам, видим Скерлића”.
Исидорино дјело чине и критике о нашим и страним писцима (Аналитички тренуци и теме I–III), а Дучић је и о Исидориној критици, која била својеврсно стваралаштво, имао мишљење: „Исидора није судила писце него идеје, моћ опсервације и генерализације, сенситивност”.
Читање Исидориних књига у осами, и то је довољно за дубоку оданост њеној изузетности, узвишености њенога духа, јер је говорила: „Мудра реч мора у човеку постати енергија”.
